Ni sa ove vremenske distance nemam nimalo emocija prema onome što se događalo u pet utakmica finala ABA lige. Lovorike pobedniku, respekt poraženom, ali… Šta gledaoci u obe dvorane traže pored klupe gostiju? I zašto gađaju tvrdim predmetima sportske rivale? Zašto se naši, ne samo fudbalsdki navijači tuku – jedni druge ali i između sebe. Da li to donosi sport?

Sportska takmičenja trebalo bi da kod učesnika ali i posmatrača izazivaju pozitivna osećanja. Nadmetanje, pokazati da si bolji,veštiji…. Tako su nas učili od malih nogu. Roditelji svoju decu „teraju“ da se bave sportom upravo zbog toga, da se pravilno razvijaju ali i da još kao mladi steknu pravi odnos prema uspesima i neuspesima, prema drugome – rivalu a ne protivniku.

Negde u međuvremenu kod mnogih se to izgubi i pretvori u suprotno. Biti bolji, jači, pobediti postaje glavni i jedini cilj. Sport postaje(odavno je postao) posao, biznis, stvar prestiža ali u negativnom kontekstu. Razlozi? Poremećena merila vrednosti, novac, kladionice koje su postale popularnije od tribina na stadionima ili u dvoranama, nerealna očekivanja (roditelja, okruženja) sveopšta kriza morala…. A sve to ipak nije napravilo moderno potrošačko društvo. Bilo je toga i ranije , samo se neki ne sećaju……..

Vlada


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *